Ja sam Bony, zivim u Kragujevcu i imam 7 meseci. Kao i svi labradori jako sam zivahan, nemiran, ponekad i nemoguć.... Ali to mojim ukućanima ne smeta 
Mislim i ako im smeta to im je što im je , hteli su labradora pa sad neka uživaju. Ja sam jedno nestašno kucence koje raste kao iz vode, skačem po metar i po u vis i samo bih se igrao po ceo dan. Ako pada kiša i niko ne stigne da me izvede u šetnju ja energiju istrošim na nekom delu dvorišta tako što nešto iskopam, pokidam cveće, izgrickam tuju ili prevrnem nešto što je baka moje gazdarice pakovala ceo prethodni dan pričajući mi kako to teba da stoji tako spakovano jer je ružno kad je razbacano. Ja sam naravno ipoštovao proceduru pakovanja tako što sam je slušao i gledao, mahao repom i krivio glavu kao da me zanima kako ona redja i redja...
Moje igračke su svuda po dvorištu.
Za ovih sedam meseci sam naučio da sednem, dam šapu, legnem, donesem lopticu, čekam kad treba, da idem uz nogu pod uslovom da držim povodac u ustima da me ne bi stezao oko vrata 
i da ne uzimam hranu dok mi ne kažu. Ali zato kad navalim da jedem ja ližem ciniju, i ližem i ližem i kad mi je uzmu meni jezik radi još 5-10 min nekako ne mogu da ga zaustavim. Moja porodica je mislila da sam ja potpuna blenta i da ne znam da štitim svoje dok danas nisam otišao do sela gde su stari baka i deka potrčali ka autu da nas pozdrave, a ja sam zalajao na njih jer sam se uplašio da neko zeli da nas napadne. Tako sam starce uterao u kuću i nisu smeli da izađu u dvorište dok nam nisu videli zadnji branik od auta na kapiji.
Ah zaboravio sam da sam pre neki dan utrčao u reku, jednostavno nisam više mogao da gledam tu vodu, malo je falilo da gazda uleti zamnom. Onda se umirio jer je video da plivam kao vidra.
Mislim i ako im smeta to im je što im je , hteli su labradora pa sad neka uživaju. Ja sam jedno nestašno kucence koje raste kao iz vode, skačem po metar i po u vis i samo bih se igrao po ceo dan. Ako pada kiša i niko ne stigne da me izvede u šetnju ja energiju istrošim na nekom delu dvorišta tako što nešto iskopam, pokidam cveće, izgrickam tuju ili prevrnem nešto što je baka moje gazdarice pakovala ceo prethodni dan pričajući mi kako to teba da stoji tako spakovano jer je ružno kad je razbacano. Ja sam naravno ipoštovao proceduru pakovanja tako što sam je slušao i gledao, mahao repom i krivio glavu kao da me zanima kako ona redja i redja...
Moje igračke su svuda po dvorištu.
Za ovih sedam meseci sam naučio da sednem, dam šapu, legnem, donesem lopticu, čekam kad treba, da idem uz nogu pod uslovom da držim povodac u ustima da me ne bi stezao oko vrata i da ne uzimam hranu dok mi ne kažu. Ali zato kad navalim da jedem ja ližem ciniju, i ližem i ližem i kad mi je uzmu meni jezik radi još 5-10 min nekako ne mogu da ga zaustavim. Moja porodica je mislila da sam ja potpuna blenta i da ne znam da štitim svoje dok danas nisam otišao do sela gde su stari baka i deka potrčali ka autu da nas pozdrave, a ja sam zalajao na njih jer sam se uplašio da neko zeli da nas napadne. Tako sam starce uterao u kuću i nisu smeli da izađu u dvorište dok nam nisu videli zadnji branik od auta na kapiji.Ah zaboravio sam da sam pre neki dan utrčao u reku, jednostavno nisam više mogao da gledam tu vodu, malo je falilo da gazda uleti zamnom. Onda se umirio jer je video da plivam kao vidra.
