Evo slucajno sam na netu,naisao na ovu temu,pa reko,ako neko zna nekakve price bilo bi lepo da ih postavi.Evo jedne od mene:
Bari je bio snažan, dobroćudan pas, koji je sa još nekoliko obučenih pasa godinama iz snežnih smetova spašavao zalutale i promrzle putnike. I sam je kao mlad pas prošao specijalnu obuku i tek posle nje su mu povereni ozbiljni zadaci.
Jedne večeri vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znači sigurnu propast za zalutalog putnika. Pri sablasnoj mesečevoj svetlosti, koja se odbijala o ledom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki planinski vrhovi oko kojih vetar besno kovitlao. U ovoj noći, punoj strave i užasa, kao neka avet nazirala se ljudska prilika, koja se očajnički borila da se domogne bolnice Svetog Bernarda. Bari, koji je te večeri bio na straži, osetio je izdaleka nepoznatog stradalnika. Počeo je besno da laje dajući znak za uzbunu. Nekoliko ljudi je odmah izašlo i pošlo za lavežom psa koji se sa mukom probijao kroz visoke smetove. Ubrzo su naišli na polusmrznutog, onesveštenog čoveka koji je, nemajući više snage da se bori sa vetrom i snegom, posustao i pao. Brzo su ga preneli u malu bolnicu koja godinama služi kao prihvatilište postradalima u ovoj divljini. Kada je došao svesti, objasnio je da je njegov prijatelj ostao zavejan u brdima. Bari je sve to pažljivo osmatrao predosećajući da se radi o životu i smrti, čekao je nestrpljivo naredbu da krene u spasilački pohod. Na dobijeni znak, isčezao je u snježnoj oluji, dok se te noći probijao kroz visoke smetove, Bari nije ni slutio da mu je ovo posljednji pohod u službi spašavanja ljudi. Njegov nepogrešivi instinkt i čulo mirisa vodili su ga pravim putem. Nikada do sada nije pogrešio, jer je znao da je svaki trenutak dragocen. Pođe li pogrešnim putem, što je vrlo lako u ovakvoj vejavici, značilo bi siguran kraj zavejanom putniku. Umoran najzad je stigao do zavezanog čoveka, koji je zgrčen i onesvešten ležao u dubokom snegu. Samo izoštreno čulo mirisa i izvanredan instinkt ovog plemenitog psa, pomogli su mu da nađe ovo ljudsko biće koje je pre podsećalo na na ledenu gromadu koju je vetar oduvao sa neke litice. Kada je stigao do čoveka, Bari je počeo da laje da bi ga probudio. Uspeo je.
Čovek je došao svesti, nazrevši, u mraku ogromnu životinju nad sobom, pomislivši da je divlja zver, skupio je snagu, izvadio ispod kabanice veliki oštar lož i svom snagom ga zario u vrat nedužne životinje. Krv je šiknula iz duboke rane, ali Bari nije pustio ni glasa. Njegov zadatak je tek upola bio završen. Trebalo je čoveka dovesti do bolnice. Pošao je pozivajući čoveka lavežom da ga sledi. Ovaj je tek tada shvatio da je to njegov spasilac. Pošao je za psom oslanjajući se na njegova široka leđa. Bari se teškom mukom probijao kroz snežne nanose, utirući putniku stazu poprskanu svojom krvlju. Došli su do bolnice i tada je Bari, na izmaku snage, zbog velikog gubitka krvi, pao kraj putnikovih nogu. Posle nekoliko sati, podlegao je rani koju mu je zadao čovek koga je spasao. Putnik, čijim imenom se završava lista ljudi koje je Bari spasao, dugo je plakao nad beživotnim telom svog spasioca. Nije ga mogao zaboraviti, ni prežaliti. U znak sećanja na Barijevo nezaboravno delo, podigao mu je spomenik, da bude svedok neizrecive vernosti i ljubavi čovekovog najboljeg prijatelja, psa.
Barijev spomenik se nalazi u neposrednoj blizini Pariza, na psećem groblju. To je i prvi spomenik na ovom groblju, koje podseća na park pun cveća i zelenila. U ogromnoj kamenoj masi isklesana je bista veoma snažnog bernardinca, na čijim leđima je devojčica, koju je spasio lavine. Ispod toga je uklesan naziv:"Spasao život četrdesetorici, a ubio ga četrdeset prvi".
Bari je bio snažan, dobroćudan pas, koji je sa još nekoliko obučenih pasa godinama iz snežnih smetova spašavao zalutale i promrzle putnike. I sam je kao mlad pas prošao specijalnu obuku i tek posle nje su mu povereni ozbiljni zadaci.
Jedne večeri vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znači sigurnu propast za zalutalog putnika. Pri sablasnoj mesečevoj svetlosti, koja se odbijala o ledom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki planinski vrhovi oko kojih vetar besno kovitlao. U ovoj noći, punoj strave i užasa, kao neka avet nazirala se ljudska prilika, koja se očajnički borila da se domogne bolnice Svetog Bernarda. Bari, koji je te večeri bio na straži, osetio je izdaleka nepoznatog stradalnika. Počeo je besno da laje dajući znak za uzbunu. Nekoliko ljudi je odmah izašlo i pošlo za lavežom psa koji se sa mukom probijao kroz visoke smetove. Ubrzo su naišli na polusmrznutog, onesveštenog čoveka koji je, nemajući više snage da se bori sa vetrom i snegom, posustao i pao. Brzo su ga preneli u malu bolnicu koja godinama služi kao prihvatilište postradalima u ovoj divljini. Kada je došao svesti, objasnio je da je njegov prijatelj ostao zavejan u brdima. Bari je sve to pažljivo osmatrao predosećajući da se radi o životu i smrti, čekao je nestrpljivo naredbu da krene u spasilački pohod. Na dobijeni znak, isčezao je u snježnoj oluji, dok se te noći probijao kroz visoke smetove, Bari nije ni slutio da mu je ovo posljednji pohod u službi spašavanja ljudi. Njegov nepogrešivi instinkt i čulo mirisa vodili su ga pravim putem. Nikada do sada nije pogrešio, jer je znao da je svaki trenutak dragocen. Pođe li pogrešnim putem, što je vrlo lako u ovakvoj vejavici, značilo bi siguran kraj zavejanom putniku. Umoran najzad je stigao do zavezanog čoveka, koji je zgrčen i onesvešten ležao u dubokom snegu. Samo izoštreno čulo mirisa i izvanredan instinkt ovog plemenitog psa, pomogli su mu da nađe ovo ljudsko biće koje je pre podsećalo na na ledenu gromadu koju je vetar oduvao sa neke litice. Kada je stigao do čoveka, Bari je počeo da laje da bi ga probudio. Uspeo je.
Čovek je došao svesti, nazrevši, u mraku ogromnu životinju nad sobom, pomislivši da je divlja zver, skupio je snagu, izvadio ispod kabanice veliki oštar lož i svom snagom ga zario u vrat nedužne životinje. Krv je šiknula iz duboke rane, ali Bari nije pustio ni glasa. Njegov zadatak je tek upola bio završen. Trebalo je čoveka dovesti do bolnice. Pošao je pozivajući čoveka lavežom da ga sledi. Ovaj je tek tada shvatio da je to njegov spasilac. Pošao je za psom oslanjajući se na njegova široka leđa. Bari se teškom mukom probijao kroz snežne nanose, utirući putniku stazu poprskanu svojom krvlju. Došli su do bolnice i tada je Bari, na izmaku snage, zbog velikog gubitka krvi, pao kraj putnikovih nogu. Posle nekoliko sati, podlegao je rani koju mu je zadao čovek koga je spasao. Putnik, čijim imenom se završava lista ljudi koje je Bari spasao, dugo je plakao nad beživotnim telom svog spasioca. Nije ga mogao zaboraviti, ni prežaliti. U znak sećanja na Barijevo nezaboravno delo, podigao mu je spomenik, da bude svedok neizrecive vernosti i ljubavi čovekovog najboljeg prijatelja, psa.
Barijev spomenik se nalazi u neposrednoj blizini Pariza, na psećem groblju. To je i prvi spomenik na ovom groblju, koje podseća na park pun cveća i zelenila. U ogromnoj kamenoj masi isklesana je bista veoma snažnog bernardinca, na čijim leđima je devojčica, koju je spasio lavine. Ispod toga je uklesan naziv:"Spasao život četrdesetorici, a ubio ga četrdeset prvi".
